Године потроших да срце очврсне,
а у трену све камене пукоше бране,
издајнички се опет надима да прсне,
у лудилу своме не мисли да стане.

Радост и страх ме секу попут бритве,
јер целу себе видех у очима твојим,
слуђена говорим мантре и молитве,
па се више радујем него што се бојим.

Бодри ме да те хоћу баш непоштено,
да ти као године вуку се минути,
све што те боли јер није опроштено,
ја разумела…ти о томе ћути.

Двоје слепих путника на мору живота,
после бродолома нађу острво и срећу,
умршене нити судбина у трену одмота,
кад љубави упалиш опроштајну свећу.

Зато дању,у себи молитве говорим,
док те ноћу гледам или сањам будна,
нек у љубави полетим или сагорим,
пуста су и горка маштања узалудна.