Милоје Стевановић: Нежења


Имала нека гатара Винка која дадне рецопис Раденку, окорелом нежењи, како може да с ожени. И он крене од манастира до манастира у цик зоре. Џаба Сви закључавају порте. Сазна он да е стари калуђер, игуман Георгије, млого добар човек. Душа од човека. Прави народни калуђер. И шаљивџија. Код њега ти је сваког љета долазио у гости патријар Павле и бидне ш њим по десет-петнес дана. Кажу да е туј долазијо споради двије ствари. Једно, што се тујнак, као младић замонашио 1948. године, добивши монашко име Павле по апостолу Павлу. А друго боз доброте оца Георгија. Знаш како е казано: Сличн се сличноме радуе. И тако е скоро сваког љета од кад је посто Патријар 1990. он је долазијо, баксем, на одмор код оца Георгија. Туј е он свако боговетно јутро служијо Литурђије, без ђакона, без икаке помпе, и после читања Еванђеља беседијо оним његовим умилним глсом. А кад издјели навору, он с народом разговара уз чај ил каву, одговара на питања, тамо на оној устакљеној тараси старог конака.

.

Игуман Георгије опште не закључава порту. Јербо само се брезбожник плаши, веле, и сенке свое. Он јок. Чиста душа. Благо њему. Такиг је Царство небеско.

.

Елем, упути се Раденко, у цик зоре, оцу Георгију. Соњи кишица. Удрвенчијо се под стрејом од звонаре и чека. Ете ти га игуман ђе-иде.

– Помоз Бог, оче.

– Бог ти помого, јуначе. Којим добром вако сабајле?

– Оче, да л би ти мени шћео да даднеш кључ од цркве д-уиђем најпрви.

– Оћу, синко. А споради чега?

– Знаш кака е ствар. Родитељи ми отромавили и отромбуљили. Ја прегурак четрес. Не пође ми за руком да с-оженим. А они ми стално кљуцају у главу: те, оће кућа да нам се затре. Те, да е среће, коно што није, пошло би нам унуче до сад у школу. Те, сва твоја суврс се ижени, само ти оста сиђелац. Одонуд тетке кад дођу, и оне с татине стране, а још црње и горе мамине сестре, сикћу на мене и почну да џугљају: те ваки си, те наки си… Пукоше ми трпила. Ђе гој сам пробо, све се некако пробрцне и извитопери. Да л ме неко куди? Да л ми неко уврача? Ствари, испадок ја најгори. Ожени се, стварно, свака шуша, а ја никако. Неће па то ти је. Ма нисам ти ја, оче, недотаван, ни баш неки тутумаљ ил тантуз, ал ми се не да и готова ствар. Рекли ми ако откључам врата на цркви и први уиђем у њу да ћу се оженити те године. Ет, па сам шћео, оче, да те кумим и молим да ми даднеш кључ…

.

– Еве ти кључ, синко, ал нема ти од тог посла ништа.

– Како знаш, оче?

– Па знам. Ево ја преко педесет година откључавам и улазим први у цркву, и нисам се оженијо.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s