Рекао сам ти да те волим

али ти ниси чула нечујне речи,

нити су ти усне кушале мед са мојих. 

.

Можда ћу ти поново рећи оно што жудиш чути,

сликом од жада којег нигде нема

и вином од трешње старе, 

од лозе од искона. 

.

Кажеш да си моја гласом страсти.

И ти то јеси…

Ал’ ја поседовати не умем ако волим душом и духом светим. 

.

Стога те ослобађам.

Јер те власник нисам нити требам бити,

наше су вечне повезане нити

кроз собом исткане речи и дела. 

.

Ти буди цела – да бих био цео. 

.

Ти си моја у Богу и животу и ја твога сушта део.

Да…Божанска дихотомија, несагласиво сагласје, небеско класје земаљског жита. 

.

Златом си окупана, јутарњег Сунца дјева. 

.

Гледам ти мокре груди како се капље воде живота преко њих свуда лију. 

Твој поглед је негде ка даљини а руке ка звездама сакривеним платном белог дана. 

.

Дланове ти стављам на дојке живота.

У трену нестајем са овог света кроз окно лепота. 

.

Ко сам ја?

Колико је у безвремењу остало времена? 

.

Допушташ мој додир, тиме осетиш свемир духа мог али мир срца свог. 

.

А они су једно. Ја стварам када те видим а видим те свуда… 

.

Очи не виде када се капци отворе.

Срце се не чује када га уши пожеле.

Дух се не осећа када ум потребује.

Душа се прстом не додирује. 

.

И онда волиш. 

.

И онда видиш и кад су очи затворене и чујеш све што ти душа пожели и осетиш плам вечни духа светога сред себе,

јер искром живом куца ти срце твоје. 

.

И онда…. 

Нема речи више, само се кроз вене вечности чује хум крви свете.