Милорад Максимовић: Хум свете крви

Рекао сам ти да те волим
али ти ниси чула нечујне речи,
нити су ти усне кушале мед са мојих.
.
Можда ћу ти поново рећи оно што жудиш чути,
сликом од жада којег нигде нема
и вином од трешње старе,
од лозе од искона.
.
Кажеш да си моја гласом страсти.
И ти то јеси…
Ал’ ја поседовати не умем ако волим душом и духом светим.
.
Стога те ослобађам.
Јер те власник нисам нити требам бити,
наше су вечне повезане нити
кроз собом исткане речи и дела.
.
Ти буди цела – да бих био цео.
.
Ти си моја у Богу и животу и ја твога сушта део.
Да…Божанска дихотомија, несагласиво сагласје, небеско класје земаљског жита.
.
Златом си окупана, јутарњег Сунца дјева.
.
Гледам ти мокре груди како се капље воде живота преко њих свуда лију.
Твој поглед је негде ка даљини а руке ка звездама сакривеним платном белог дана.
.
Дланове ти стављам на дојке живота.
У трену нестајем са овог света кроз окно лепота.
.
Ко сам ја?
Колико је у безвремењу остало времена?
.
Допушташ мој додир, тиме осетиш свемир духа мог али мир срца свог.
.
А они су једно. Ја стварам када те видим а видим те свуда…
.
Очи не виде када се капци отворе.
Срце се не чује када га уши пожеле.
Дух се не осећа када ум потребује.
Душа се прстом не додирује.
.
И онда волиш.
.
И онда видиш и кад су очи затворене и чујеш све што ти душа пожели и осетиш плам вечни духа светога сред себе,
јер искром живом куца ти срце твоје.
.
И онда….
Нема речи више, само се кроз вене вечности чује хум крви свете.