Рефик Мартиновић: Нестаће гује


Ноћас ти драга

не могу доћи

градом у галопу

јуре дивљи коњи

и туга вришти

улицама глувим

а ја заробљен

у кавезу чекам

промукле птице

које не певају више

о…како боли

живот у сновима

растављен

у два неба.

.

Данас су драга

у граду моме

са високих минара

заплакали езани

дошли су нам мила

тренуци кајања

и тешки претешки дани

кад душа рањена

умире у јецањима тишине

и тражи праштања

између зидова што ћуте

…уморне ноћи

немојте ми доћи.

.

За кога…љубави

ђурђевак мирише

у мојој башти

за кога

певају заробљене птице

кад тебе нема

на капији твојој

…отићи ће гује

нестаће без трага.

.

Свани рујна зоро

обасјај самоћу

пробуди пролеће

што је почело цвати

не могу више

испраћати туге

пусте тргове

и ове ноћи дуге.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s