Милица Мирић: Корени


За горки грумен земље на длану,

кренути зором, пре сванућа,

мисао сину у једном дану;

остаде само камена кућа.

.

Оста и шљивик, та стабла родна,

храстова шума на крају села.

Далека, зову га поља плодна

А за њим иду стада бела.

.

Понесе само колевку стару

и у њој нејач вољену,

а у дну душе туге копрену.

Остави ратник Динару.

.

Гудало танано понесе

и гусле, симбол корена,

да песму стару пренесе

млађаном сину, с колена.

.

Гудало танано као свила

загуди нежно преко струна

к’о тихи шапат и додир крила.

Памте те гусле триста буна.

.

Корене вуче за собом,

тог орла белог, двоглавог.

Куне се Богом и гробом

претка му драгог, васкрслог.

.

Затеже струну, као свилу

ратничка рука, тако нежно.

Превуче гудалом ка белом крилу

за њим остаде поље снежно.

.

Прегази воду дубоку

и пређе горде обале.

Затитра суза у оку,

пред њим су њиве засјале.

.

Ливањско пољ, о чежњо моја!

Остави ратник то поље родно.

Загрли чврсто нејач своју;

дођосмо, децо, на поље плодно!

.

Ратника светог нема више!

Синови одавно посташе старци.

За њим још увек лију кише,

Из огња, само, остају угарци.

.

М.М: Збирка – “Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација: Миливој Мирић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s