небеска трава расплела косе

плаво тавнило звезданог стада

руке те моје у бескрај носе

и све кад прође опет је сада

.

срце би дрхтаво дуго да ћути

јутро кад збере раскриље звезда

сви наши сати увек минути

усред белине нам љубогнезда

.

пролази и то светломлечје

страст пашњаци млађањем трају

зрије у грудма надање дечје

.

када се тела смирењу дају

лутамо јавом да снове прати

том путу нашем живот да врати