Милица Мирић: Ноћас ћу ти доћи, Њиво моја драга


Исплачи, њиво, жита пожњевена!

Сада ме нема, а знаш да ћу доћи!

Поља су ова плишем заточена,

презрелим класјем, у његовој моћи.

.

Исплачи, земљо, бразде изоране!

Скоро ћу доћи, да им видим краја.

На Теби је Отац проводио дане,

с уморном душом, сетних уздисаја.

.

На Теби је касне чекао сутоне,

са свицима топле, славио вечери.

На откосу трава, кад у сан утоне,

лице је целив’о драгој ми матери.

.

… И дуго би тако грлили откосе,

уплитали венце дивље детелине,

плели плетенице кћери плавокосе,

и сада ме, њиво, иста жеља мине.

.

Више нема Оца, Мајке нема више.

Ни сутона топлих, ни плишаног класја.

Сваки стручак трава, на њих ми мирише,

само горка суза, у оку ми зас’ја.

.

Ноћас ћу ти доћи, Њиво моја драга

и видети бразде, куд ми Отац ходи,

долазити увек, док не изда снага,

макар у ноћима, када ме сан води.

.

 М.М: Збирка – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрација – Милувој Мирић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s