Бијаше се раширијо глас о Наду као добром мајстору и млого добром човеку. Сви су га ценили. И сељаци, и трговци, и учитељи, и поп, и ветеринар, и канцелар (шеф месне концеларије), и они што играју билијар код Коза у кавани, и они што играју таблић у-паре. Ма сви редом. Не зна се да л је бољи, да л умиљатији, да л вреднији… Нема шта да му манишеш и готова ствар.

.

Али ту идиличну причу о Наду као смерном, честитом и добром човеку прекиде Милорад Врана једног зимског дана. Беше се Наде већ оженијо и добијо ђетенце. И пошо он са женом у њејзин род. Улази Врана, нако смлатав, у препуну Козову кавану. Тамо, насред каване, стоји велика вруна из кое сулундар иде накосо до оџака. Онај кафански џагор прекиде Врана кои још с врата, сав узрујан, започе запрепашћујућу причу .

.

– О људи љуцки, да сам јуче умро ове јаде, што виђек, не би знао.

– Шта виђе? – пита Карган.

– Виђек чудо невиђено. Сад онамо на Цогољској раскрсници стаде аутобус, разумеш ти мене.

– И?

Б– И изоди народ из аутобуса. И међу тијем народом наш Наде са женом и ђететом. Ја сам до данас мишљо да е то чоек над људима. Каки чоек, каки бакрачи. Није то чоека ни веђело.

– Немо да брстиш, живота ти, док те нисам шљепио – довикуе иза астала у ћошку, Милинко шнајдер, који играше домине с Кићом. И нако љут рину оне домине одасе.

– Нисам ја од оне сорте што брсти – приши му Врана, боз тога што Милинко има надимак Ован. – Но да вам испричам шта сам смотријо рођеним очима. Горо ко ова цигара, ако није тако било.

– Па шта е било? – пита Перо Маџар, управитељ школе.

.

– Излази ти Наде из аутобуса и носи дјете у наручу. Она његова изиђе за њим с торбицом у рукама. У стоећем капуту. Би ми зачудно: ђе иде да човек носи дјете, а жена парадира докона. Па сам себе велим, можда е узо д-изнесе дјете из аутобуса, сигурније е, да се жена не спотакне. Видим да е басамак на аутобусу залеђен и да е шљигаво. Кад оћеш, настави он да носи оно дјете, а она с оном торбицом за њим. Нијабера. Иде, нако, пртином, реко би је из Беча. Кад замакоше мимо Перове куће, решим ја да се повратим назад. Гледам од Чимбовијег вратница, до Ђоловића кућа, он и диље носи дјете. Ај што га е ижњо из аутобуса, то да разумијеш. Ајд и да узме мено да придржи дјете да она одмори руке. Ма јок, бре. Он ти носи оно дјете, а она за њим вормира с оном торбицом све доље до у доње Плазине. Па то ти није вођенак било од кад је крмача реп искривила. И зато велим да тујнак нема човека. Ни лјек. Пиши пропало.