ТИ ШТО ВЕЧНО ДОЛАЗИШ И ОДЛАЗИШ

И кад све дође и прође; и кад све нестане и престане; и кад мину времена и светови, Ти ћеш тада, слутим, доћи изненада, Однекуд или Ниоткуд, свеједно;

али, доћи ћеш, верујем, као што си, одувек и свагда, долазио без најаве!

Доћи ћеш, уистини, знам, да ћеш доћи!

Јер Смисао Свега у свим световима – Смисао који умом својим ни докучити не можемо – јесте Твој вечни изненадни долазак, Однекуд или Ниоткуд, свеједно; као и Твој тајанствени одлазак, Некамо или Никамо,заиста,свеједно!

Ти што вечно долазиш и одлазиш, и снова се враћаш, зацело, мораш доћи!

Јер Ти Јеси и Биваш, свуда и у свему!

.

СВИ СЕ МИ ОДНЕКУД ЗНАМО…

Сви се ми однекуд знамо, а уопште не знамо да се знамо.

Не знамо да се знамо, зато што су многи овоји таме заборава прекрили наша сећања.

Кроз колико су животних токова путовале наше душе, да би се,после силних звезданих кругова, препознале негда и некамо на даљину, кроз многе мрене и

копрене непрозира.

Сви смо ми једни другима одавно знани, из неких минулих живота што сежу у дубине векова и светова, а да се тога ни сетити не можемо.

Сви давнашњи сусрети наши у језгру су наше душе белим божанским зраком записани, а на нама је да се свих тих сусрета давнашњих у сновима својим присетимо.

У сновима својим, које будни снијемо, у праскозрје неких будућих животних токова.

Заиста, сви смо ми једни другима својта и род, те, ако ми не знамо, онда то наши снови, зацело, знају још пре рођења нашега.

.

ПЕСМА ДАРОВНИЦА

Све што сам имао теби сам предао, невесто моја – љубави моја!

И ништа моје више није моје, већ твоје – заувек твоје!

Путник сам тајносани на путу љубави што вечно путује кроз срце твоје, лепојко моја – богињо моја!

(Ова песма је испевана у једно далеко пролеће, када не имадох више од двадесет и три лета.

До сада је – а да не знам што! – још нигде, никада, објавио нисам.)

.

ЗАКОПАНО БЛАГО

Чувши чудновату и мистчну причу, један је млад човек кренуо у далек свет, у потрази за закопаним благом, будући да је данима пре тога слушао невероватне приче од непознатих људи.

Путовао је од града до града, од земље до земље; пролазили су дани, пролазили месеци, пролазиле године…

Свуда је ослушкивао, свуда је прислушкивао шапате тајанствених странаца, свуда је помно испитивао свим чулима, не би ли некако, пре свих, а на лукав начин, дошао до закопаног блага.

Прошла су многа лета, и он је већ био стар и уморан од дугог лутања земљама и градовима, али о закопаном благу још ништа поуздано не бејаше сазнао.

Једне ноћи, у некој далекој земљи, у неком далеком граду, у некој мрачној и прљавој крчми, док је испрпљен и уморан од пута, прашњав, очајан и разочаран у све, тонуо у сладак сан, од неких сумњивих и тајанствених путника, сазна да је благо, за којим је целога свог живота трагао, закопано управо у његовом родном селу, под кућним прагом његовог родитељског дома.

Када сам, још у раној младости, први пут чуо ову древну ведску причу (а коју су пре стотину векова од песничких нити изаткали Бели Ури), она је, признајем, из корена

променила свеколику моју поетику и мој свеколики поглед на свет.

Већ сам у двадесет и првој години схватио, да све за чим трагам, лутам, жудим и чезнем, јесте закопано дубоко у мени унутра, јесте скривено у срцу моме.

Све оно што мислите да вас чека у некој далекој земљи, у неком далеком граду, наћи ћете, али тек пошто се пробудите из хипнотичког сна, у својему селу, у својој улици, у својем сокаку.

Ако то што тражите, свим бићем својим и свом душом својом, не нађете у својему селу, у својој улици, у својему сокаку, знајте и верујте, да нигде другде, и нигда, наћи нећете!

Ове своје лирске записе заокружићу дивотним стихом

једног вилинског песника: Љубав је моја све што се јутрос пробудило…

.

ЧАСТ И ХРАБРОСТ

Част и храброст иду упоредо.

Частан човек  јесте, истовремено, и храбар човек.

Не може бити храбар онај ко није частан.

Зато што храброст и снага исијавају из части.

А част није ништа друго до Живи Бог у срцу.

Ко не носи Живог Бога у срцу своме, тај ни частан не може бити!

Сви ратнички народи држе веома до части, јер и част држи њих!

Кад неки ратнички народ напусти част, убрзо ће од ратничког народа

постати кукавички народ.

Част је за духовно биће оно што је кичма за физичко тело.

Срби су били храбар, неустрашив и непобедив ратнички народ све донде док су држали до части.

Када су изгубили част, изгубили су и све врлине ратничког народа.

Највеће кукавице и највећи страшљивци – то су данашњи Срби без части!

Част се дуго стиче, али за кратко губи.

Све што живи нечасно, то брзо изумире.

Један нечастан народ може да нестане за мање од стотину лета.