Душица Милосављевић:Зачарана шума


Сећаш се…

Кренуо си сам ,

пољубио ме и отишао…

Мислио си да спавам!

Неееее,

вриштала је душа у мени,

нећу овде у спокоју бити

и неееее

нећу те оставити!

Пратих те по мислима које си оставио

дођох у шуму пуну тешке таме

светлим једино ја,

сенке се склањају саме!

Знам где си се запутио директно

и кроз какве пролазе идеш

под стрмом стеном дубоко у језгро

испевах песму да те срећно прати

и послах светло да ми те врати

кад завршиш оно што си обећао!

Кад наједном сене прекрише мене

окренух дланове горе

да муње их из руке изгоре

Не знам колико је прошло времена…

Кад угледах те како ка мени трчиш

Нећу никада заборавити израз лица

све те звуке

када пала сам у твоје руке!

Пред нечим бежали смо!

Само до реке да стигнемо, сене приступ немају ван круга!

Не воле воду !

Да, кишаааа, шапутах,

па све јаче и јаче гласом који ми је враћао снагу,

кад проломи се звук,

толико снажан из небеса да је све цичало што људско било није,

померала се утроба земље која неће зло да сакрије!

Донео си из језгра знамење

благословено свето камење!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s