ВИЛИНСКА ЉУБАВ У ТРИ ЖИВОТНА ТОКА

Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава.

Прича је само за посвећене ведсрбске вилењаке.

Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.

Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри.

Све је било судбински, а из виших светова осмишљено.

На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.

Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова.

Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију, свиленкасто златних власи, и млечно беле пути.

После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светлана у далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока.

На Брановом самртном одру, Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да

ће се поново срести у његовом будућем животном току.

После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.

Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћне

столетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.

Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток.

У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.

Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.

У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству.

Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.

Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.

Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године.

И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет.

Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он јеу њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.

Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат:

Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.

Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско- руској ратничкој породици на Уралу.

Рођен је као првенац мајке Рускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.

Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији, истраживању и проучавању лековитог биља,

једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледним сибирским брезовим и кедровим шумама.

Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.

Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.

Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овоме

свету, и у овоме обличју.

По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су,после неколико година проведених у брезовим и кедровим шумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са

својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.

Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.

* * *

Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.

.

ДРВО ЖИВОТА НА БЕЛОМ ПУПКУ СРБИРИЈЕ

Моћне и несагледне шуме, и зелен-плаветно небо, у Пурпурном Прстену Стриборије, подно звезде Ирије.

Звоне кедри као кристални звончићи на струнама белих ветрова, што јуре, сустижу и престижу, гле! – беле и румене облаке у трку,над зеленим пољима у даљини што из тишине праскозорја пут Кола Лучезарног, са ждралима белим, узлећу!

СрбИрија – Света Земља Белих ВедСрба.

Србска Ирија, Србски Ириј – Небо Сварога, Сварунов Рај!

Народ шума и светих гајева.

Народ Тајни Белих Богова.

А тамо негде, иза пространства титрајуће празнине и нестварног сневајућег сна – Дрво Живота, што до облака сеже, насред Ирија, на пропланку ждралова, подно снежних врхова и звезданих јата!

.

СТРАХ И СЛОБОДА

Срби најпре морају да победе страх у своме срцу, па ће тек потом победити и све непријатеље своје.

Страх нас чини јадним, бедним и нечасним; страх нас понижава до скота.

Страх је узрок нашег робовања; наше робовање је последица нашег страха.

Када се ослободимо страха, када победимо страх, тада ћемо и бити слободни.

Слобода се осваја; за слободу се бори.

Ко није спреман да се бори за слободу, тај никада и неће бити слободан.

За слободу се боримо из дана у дан, из часа у час; свагда и навек без престанка.

Слободан је само онај ко је слободан у своме срцу, у својој души, у свом духу.

Ко не снева и не пева о слободи, тај неће ни живети слободу.

Стварност је оно што носимо у себи и собом, оно што из нас исијава.

Страх није својствен бићу Србиновом.

Србин није биће страха.

Да би Србин био Србин, он најпре мора да победи страх у своме срцу.

Све после тога, гле! доћи ће само по себи.

.

РИЗНИЦА АКАШЕ

Акаша је васељенска свевремена Ризница: свезнања, свестварања и

сведешавања.

Можемо је назвати васељенском библиотеком, као и васељенском кинотеком или видеотеком, зато што је све унутар Ризнице Акаше представљено у више

пространстава, у више димензија – од речи до слике, од знања до догађања.

Све оно што нас, на прилику, занима о Белом Србству у Праисконији, у најдревнијим временима, можемо, истовремено, и читати и чути и видети; можемо нашу повесницу добити у виду књиге, али и као документарни

играни филм.

Онај ко је повезан са Ризницом Акаше, не осећа више никакву потребу да чита земаљске материјалне књиге, поготову уџбенике из свестране повеснице о Великој Раси, будући да све то већ прима у живим сликама, као уметнички, играни или документарни филм, као телевизијски програм уживо.

У Акаши је све у садањем тренутку вечности.

Све је програм уживо, пренос уживо, из сваког кутка Васељене.

Пренос уживо – не само из прошлости, већ и из будућности.

И заиста, у Ризници Акаше може се видети – у садањем тренутку вечности – чак и оно што ће се на Мидгарду, или на ма којој од мноштва земаља Стварања, догодити ко зна где и када – у некој далекој звезданој будућности.

.