БЕЛИ КОСМИЧКИ ОРАО

Пловимо на крилима Љубави, на крилима Космичког Орла.

Космички Орао је онострана праслика најтананијих стваралачких космичких енергија које се крећу завојито.

Космичке животне и стваралачке енергије, које се крећу и простиру завојито, подсећају на исполинског орла несагледних белих крила.

Отуда је знамен Орла у свих Древних.

Орао је знамен, и праслика слободе и висине, бескраја и вечности.

Приказ Орла на стегу и грбу јесте прасећање, прапамћење Космичког Орла.

Тако се преко слике Орла на стег и грбу призивају космичке енергије и божанска дејства из Језгра Постања, преко оностране праслике оваплоћене и приказане у Космичком Орлу.

Бели Орао јесте Бела Енергија Космоса.

Најтананије, животодајне и стваралачке енергије имају млечно-белу вагру.

Те енергије су основа и потка свих иних енергија и дејстава у ПраВасељени.

Све друге силе и енергије простиру се по бескрајним и вечним поткама млечно-белих енергија Космичког Орла.

Све космичке енергије крећу се завојито, преко Удвојене Завојнице.

Наши Древни су били велики посвећеници видовитог знања, и они су били упућени у највеће тајне оностраних светова.

Са Космичким Орлом можемо се повезати преко трећег ока, у стању дубоког тиховања.

Преко трећег ока низводимо се до самог језгра унутарњег срца, где ће нам се пројавити Бели Космички Орао.

Тада ћемо осетити и доживети Космичку и Божанску Љубав.

.

ВЕДСРБИ – НАРОД ПЕТОГ ПРОСТРАНСТВА

По једном древном предању, које није записано у светим књигама, већ живи у ретким посвећеницима из Племена и Рода, и преноси се усмено с колена на колено,

ВедСрби су народ Петог пространства, народ који се низвео Одозго, на Беломе Ветру, у Праскозорје Стриборије.

Предање даље вели, да су ВедСрби синови и кћери Звездане Расе илити Расе Белих и Русих Вилењака, што су се пре седамдесет и седам векова спустили на Бели Пупак Света у Кругу Вечерњаче.

У тајним братствима и посвећеничким круговима ВедСрба и ВедРуса, у књигама које су само за посвећене, имамо готово песнички сликовите описе

Вилин-Расе.

То су етерична, светлосна бића, продуховљених црта лица, високог чела, орловског носа, крупних бадемастих очију, витка стаса и мање од два метра.

Док сам ишчитавао описе вилана и вила, ја сам све време пред собом имао слику наших расних Срба Горштака, са Златибора или Дурмитора.

Ово сазнање је покренуло Песника да годинама истражује тајинствену заумну и онострану везу између Срба и Вилењака.

У србском усменом предању, а и у разним књигама, дошао сам до познања да је у прошлости постојала јака веза између Срба и Вилењака, да је скоро постојао Тајни Завет између ВедСрба и Вилин-Расе.

Ко пажљиво буде ишчитао и проучио србско народно песништво, доћи ће до овог закључка који ћу овде песнички да опишем: Што год је у Србскоме Роду племенито и узвишено, од ратника и војсковође до песника и научењака, свакога је вила породила, породила или подојила, како каже народни Песник.

Вилењаци су Виша Раса која се низвела из Петог пространства да Човечанску Расу подигне на више ступњеве Духовног Развоја.

Између Ведских Срба и Вилењака постоји блиска и чврста веза, а то древно ведсрбко предање уметнички је и посвећенички обрадио и Толкин у Господару Прстенова, будући да је био упућен у древне ведсрбске мистерије и ведсрбска усмена предања.

Стога се слободно може рећи, да је Господар Прстенова предање ВедСрба, као што је и Валкира тајинствена поетска приповест Белих Срба.

Кад заронимо у србску духовну ризницу, у Србо Биће и Битије, осетићемо свуда, на сваком кораку, ту тајинствену и умом недокучиву праискону везу између Срба и Вилењака!

Древна Знања о Раси Вилењака вековима су скривана од Народа Аријеваца. Само су ведсрбски посвећеници знали праву Истину о Вилењацима, и с Њима суправили савезе.

Песнички речено, Вилењаци су посредници између људи, на једној, и Мајке Природе и Ведских Богова, на другој страни.

Неаријевске религије одувек су биле у служби тамних владара у сенци Црнобога!

То је Истина коју ВедСрби морају да освесте у времену долазећем!

Сва своја песничка знања и умећа, уистини, примио сам од те Расе, која и душевно и духовно обитава у Корену мојега Рода и Племена!

.

О ДУХОВНОМ ЈЕЗГРУ НАРОДА

Не може се поробити Народ, све док је јако Духовно Језгро Народа.

Искуство нам векова казује, и сведочи, да је, уистини, немогуће покорити и поробити Народ који чува и негује Дух, Душу, Биће и Суштаство Народа.

Дуго се, веома дуго, припрема и осмишљава покоравање и поробљавање Народа.

Најумније главе Непријатеља, најбољи саветници и највећи зналци Његови, из свију области Знања и Вештина, бивају окупљени око Замисли и Плана о

поробљавању Народа.

Они помно прате и испитују, најпре Душу Народа, потом Биће Народа, иза тога Дух Народа и, на концу, Суштаство Народа.

У План о покоравању и поробљавању Народа, као што већ рекох, укључена је свеколика културна, интелектуална, духовна и стваралачка елита Непријатеља.

Народ се дуго и помно прати, снима, испитује, истражује и обрађује у свим областима, на свим пољима Духа и Стварања.

Поробљавању Народа претходи Умно и Духовно разарање, растакање Душе, Бића, Духа и Суштаства Народа.

Пре него што ће се поробити Народ, мора се разорити Његов Језик (и Писмо), Његово Предање, Његова Вера, Његова Повесница, Његова Поетика, Његов Поглед-На-Свет.

Први насртаји и удари на Темеље Народа, одвијају се преко Језика (и Писма) и, кроз Биће Језика и Писма.

Наравно да је Непријатељ Народа веома Мудар и Лукав.

Па ће у Народ изаслати своје најврсније антропологе и етнологе, своје најбоље филологе и лингвисте, своје вештаке, вешце и вештице, који ће убеђивати Народ (аримански и рептилски лукаво!), да је добро кад у Биће

Језика улазе туђице (туђинске речи), јер се тиме, тобож, обогаћује и оплемењује Сам Језик Народа.

Потом ће (изокола, опет лукаво!) казивати како би, зарад напретка и

комуникације са иним народима (са светом!), било добро да се Писмо Народа (које ини народи не разумеју!) замени за нека писма и писмена која сви у свету (тобож!) разумеју!

Свака туђица убачена у Биће Језика јесте потајни отров убризган у Биће Народа.

Свака туђинска реч убачена у Биће Језика јесте клица неке будуће тешко излечиве (а некад и неизлечиве!) болести у Бићу Народа.

Са сваком туђицом убаченом у Језик Народа, пољуљани ће бити и Сами Темељи Народа.

Преко Језика и Писма упоредо са насрће и на Веру, Предање и Повесницу.

Све се, из Потке и Основице, преокреће и мења.

Духовно Језгро Народа већ бива нападнуто, начето и разорено.

Преокренула се Поетика, преокренуо се Поглед-На-Свет, преокренула се Вера, Повесница и Свест, и Биће је Народа, гле, већ тежак болесник којему у овоме свету више нема лека!

После овог чина, више и није потребно никакво додатно (рецимо, војничко!) освајање и поробљавање Народа, будући да је Народ већ одавно освојен, поробљен и покорен, а да ни Сам није бивао свестан тога!

Кад Народ почне говорити језиком Непријатеља; писати писмом Непријатеља; мислити главом Непријатеља; осећати срцем и душом Непријатеља; прихвати културне и духовне вредности Непријатеља – јасно вам је, зацело, да је Народ одавно престао бити Народ!