РЕКА КОЈУ И БУДАН СНЕВАМ

Песнички запис са Великог Рзава

У оно праисконо време, у време тајинства и девичанства, људи су обитавали и ђивели у Природи.

Они су се звали Праисконцима, Горштацима, Правасељенцима.

Живели су сагласно и саобразно са Природом, билин су једно битије и једно суштаство са свим бићима што у Природи бивствују!

Следили су сунчеву осу, божанску усправницу, низводећи Небо на Земљу, и узводече Земљу пут Неба.

Они су силазили у низине и подизали утврде и градове, деливали су чудно и уврнуто у очима Горштака Праисконаца.

У градовима се рађао блуд и порок, у градовима су људи губили онај праискони, природни, божански ореол, губили су чедност и честитост, губили су образ и завет својих великих предака.

Све је ово, као мисао, као осећање и као сневање на јави, пролазило кроз моје битије, док сам седео на високој стени, понад слапова и букова Великог Рзава, на месту тиховања код Васковића воденице, а на два ччаса лаганог хода од Ариља. Сваки човек има своју реку.

 Реку својега живота!

Тако је од Праискони бивало.

Рзав је прва моја река, река мојега детињства

Од те сам реке много научио, на тој сам реци многе снове и будан одсневао.

Ту сам реку заволео, и та је река мене заволела!

Легао бих на камену плочу тик уз реку, и препустио се жуборењу воде, воде сјајне и бистре попут суза горских.

Зурио бих у таинствено плаветно небо, између модрих букових крошања, и одмах би угледао, високо горе, самотног орла, како лебди и плови, у сунчевом лучезару.

Од детета сам и вукове заволео, а ни то не умем да објасним зашто!

Волео сам лети да слушам кликтај орлова, а зими, кад снези завеју, волео сам да чујем завијање вукова негде у даљини снежнога горја.

И после многих година, кад год дођем у Ариље, право на Рзав одем.

Ако се не сретнем са Рзавом, као да нисам дошао у Ариље!

Само Ариље, за мене је, од детета, некако било, истовремено, и тајинствено и чудесно!

Било је тајиствено и чудесно само његово име!

А онда сам, наједном, изненада, појмио!

Ариље је, уистини, Јариље!

Где год, по Србији, само мало загребеш, наићи ћеш на ВедСрбе, на ПраСрбе!

Ариљци воле свој Рзав, Ариљци се поносе својим Рзавом!

Сваки Ариљац доживљава Рзав као своју реку, као реку својега живота.

Дивим се Ариљцима, који су пре десетак година успели да осбране Рзав.

Да одбране Рзав од оних којима Рзав, којима свеколика Природа, ништа не  значи!

Од оних који и Рзав и свеколику Природу, виде само као средство за грабеж и пљаччку, као профит!

Профит је реч коју са гађењем изговарам!

То је реч коју најчешће користе дебили и паразити, они који себе сматрају успешним пословним људима!

Највише волим да пешчим уза сам ток Рзава, од ушћа према извору, и да све време слушам жубор што древну повесницу беседи: да седим поред водопада, слапова и букова и да се, уз праисконо тиховање, спустим до најдубљег суштаства својега бића, до онога места у суштаству, где Пра Васељена и Ја бивамо једно биће и једно суштаство!

Има тренутака када не знам, да ли ја сневам да сам Рзав, или, пак, Рзав снева да је моја душа!

.

РЗАВСКА ВИЛА

Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје, кад рудине миришу на мајчину душицу а букове горе на позни липов цвет; кад реке бејаху зелене а небо дубоко, чаробно и плаво, и кад свет овај биваше чедан, прозрачан и дивотан.

Седео сам на оштрој стени високо над слаповима и буковима Рзава,

чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце понад висова уснулог Клокоча.

У трену када су први румени зраци Сунца провиривали кроз малинове сенке горских висова, и када је наступила праискона тишина што није од овога света, угледао сам у модро-зеленом рзавском виру, дубоко пода мном про сеновитог врбака, прелепу танкоструку и млечнопуту вилу, златних и сребрних витица пуштених низа обнажена плећа, како се извија из воде у прекрасном луку, и како се тисуће светлуцавих капљица воде распршују око ње, и како, попут лептирице или птице у лету, поново из висина, стрмоглавце, зарања у зелено- модар вир који кључа, ври и пенуша под златним зрацима излазећег Сунца.

(На Рзаву, на вировима понад Ариља, у пролеће 751. године)

.

ВИЛИНСКА ПЕСМА

На Родини мојих Предака има једна Вилинска гора,

под Вилинском гором има једно Вилинско језеро,

крај Вилинског језера има седам Вилинских врела,

понад седам Вилинских врела

простиру се сеновите Вилинске рудине,

пењући се уз сеновите Вилинске рудине,

а пролазећи кроз чаровите Вилинске косе,

избија се на један пропланак

од давнина зван Вилинска метаљка,

а високо понад Вилинске метаљке

налази се један тајинствен Вилински вијенац

под снежним врховима Вилинских врлети.