СВОЈ ЖИВОТ И СВОЈУ СУДБИНУ УЗМИТЕ У СВОЈЕ РУКЕ!

Људи се све више препуштају безнађу и бесмислу.

Скоро да су постали посве равнодушни према свему, а највећма према својему животу.

Све је више оних који животаре и преживљавају, без икаквих идеја, без икаквих идеала, без икаквих визија и снова.

Преживљавају од данас до сутра.

Нема у њих ничег узвишеног и племенитог што би их покренуло из учмалости и обамрлости.

Унапред се одричу свега оног што би њиховом животу дало сврху и смисао.

О слободи одавно нико и не размишља.

Људи су се већ одвикли од слободе.

Огромна већина наших савременика, од седам до седамдесет и седам година, и нема никакву визију, никакав појам, никакву представу о слободи.

Свет, посматран очима Плавог Вилењака, делује као стара, истрошена и јектичава блудница; блудница која је у свом животу променила на стотине, на тисуће мушкараца; блудница од чијег је негда прелепог, здравог, сочног, једрог и привлачног тела остала само смежурана и распадајућа љуштура.

У свету нема више ничег чедног и девичанског.

У свету нема више никакве чаролије.

Цео свет је данас једна паланка.

Паланачки дух преовладава светом.

Себичност и саможивост срећемо на сваком кораку.

Простаклук и дивљаштво, блудничење и оргијање јесте једина животна поетика за огромну већину бездушних и безличних.

Свуда је у свету једна та иста туга, једна те иста беда, једно те исто безнађе.

Можете путовати с краја накрај света, свуда је исто – као у Србији.

Ма камо год кренули, увек ћете стићи у Србију!

Србија је данас цео свет, као што је и свака друга земља или држава – цео свет.

Наравно да ја не пишем ово да бих вас растужио и обесхрабрио, већ –

напротив! – да бих вас ободрио и осоколио, да свој живот и своју судбину узмете у своје руке.

Да ништа не очекујете од света, да ништа не очекујете од људи, јер људи су као стадо које се води на кланицу.

Ако ви сами не нађете сврху и смисао свом животу, нико вам то неће учинити.

Ви ћете променити свет, само онда када себе промените, и када ништа не очекујете од света.

Ви ћете променити свет, јер ви то, заиста, и можете, само што још, можда, нисте свесни да можете!

Са вама су Створитељ и Васељена, са вама су Богови, Вилењаци и Преци.

Са вама је Све Оно што извире из Вечног Живота; Све Оно што је рођено из Лепоте, Доброте, Љубави и Светлости.

.

ДАН КАДА СУ НАС НАПУСТИЛИ ВИЛЕЊАЦИ

Вилењаци су после распршивања атомских бомби на Хирошими и

Нагасакију почели убрзано да напуштају Мидгард-Земљу.

Први су отишли Бели, а неколико година потом и Плави Вилењаци.

Будући да су Плави Вилењаци дубље и чвршће, скоро родбински,

повезани са Белим Родом, а превасходно са Белим Србима, они су још неко време чекали и оклевали, надајући се поновном успостављању Реда и Поретка на Мидгарду.

Њима је, просто речено, било жао да напусте Мидгард-Земљу, те да препусте свеколики Бели Род надолазећим мрачним силама.

Но, када су кренули нуклеарни опити, нуклеарна испитивања по

пустињама, како на Истоку тако и на Западу, они су схватили, да овде више нема опстанка за њих.

Најпре су се удаљили у својим физичким телима, бивајући још неко време присутни у својим етеричним овојима која се пројављују у зеленим ваграма.

Етерични овоји, етерична тела Плавих Вилењака имају разне нијансе зелене вагре, илити, туђицом речено: зелене боје.

(Боја није србска реч, већ варварска туђица!)

Моји сусрети са Плавим Вилењацима – о чему сам већ писао – догодили су се средином педесетих година прошлог века, кад сам ја имао између пет и седам година, а то је, отприлике, било – сада то схватам – пред њихов коначни одлазак са ових простора.

Са ових простора, као и са свих других настањених пространстава у свету – сви Вилењаци, како Бели тако и Плави – сабрали су се у кедровим шумама Сибира, слично птицама-селицама када се сабирају пред сеобу, па су одатле,

у племенима и родовима, као птице у јатима или пчеле у ројевима, кренули пут Плавог Сазвежђа.

Отада је наша Мидгард-Земља почела нагло да копни и сахне, те да убрзано губи животну силу и духовне моћи.

Када видовити, у овоме часу, сазерцава Мидгард-Земљу, јасно ће видети, да је етерични овој Земље изгубио оно праисконо титрајуће и дивотно плаветно, прозрачно искричење и светлуцање, те да се уместо небеско плаветног одсјаја, све чешће указује тамно-плава, прљаво-плава вагра.

Одласком Вилењака са Мајке Земље, нас – а кад кажем нас, онда мислим на сва бића: на људе, животиње, птице, биљке и древета – све чешће, из мрачних сазвежђа, нападају разни, веома подмукли и опаки паразити, против којих се све теже и, скоро безуспешно, боримо.

РОД, РОДИНА И ДРЖАВА

Да бисмо сачували Род и Родину, морамо имати Државу.

Без Државе, не може да опстане ни Род ни Родина.

Род и Родина без Државе, бивају лак плен свим варварима, свим дивљим хордама и чопорима, свим душманима и вразима.

Држава – то је Тврђава за Род и Родину.

Да би се створила Држава, мора да постоји Род (Народ), Родина (Земља) и Водећа Замисао (Идеја Водиља).

И, надасве, мора још да постоји и Јака Воља за опстанак, за живот са сврхом и смислом, за развој властите културе и духовности.

Већина савремених Срба нема никакву представу о Држави.

Већина савремених Срба свесно или несвесно уништава властиту Државу.

Већина савремених Срба, у сарадњи са нашим вековним вразима и душманима, ради на рушењу Србске Државе.

Србство и Србија не могу да опстану без Државе.

Ми данас немамо Државу, имамо само Земљу, али Државу одавно немамо.

Од 1918. године ми немамо Србску Државу, Србску Тврђаву.

Србство и Србија данас подсећају на мало племе које је подигло шаторе у широком пољу којим пролазе разне дивље хорде.

Како ће да се одбране и заштите Србство и Србија без Тврђаве у широким степама од чопора дивљих племена и крволочних човеколиких зверова?!

Одговор је: Никако! Србство и Србија немају Државу.

Ако немамо Државу, онда немамо ни границе своје Земље.

Ако немамо границе своје Земље, онда наша Земља није више наша.

Она може бити свачија и ничија, а наша – најмање!

Ја се чудом чудим савременим Србима – свеједно да ли су образовани или необразовани, млади или стари – како немају благе везе о значају и битности Државе, Србске Државе!

Зато савремено Србство и бива лак плен предатора и паразита, гмазова и зверова, душмана и врага.

Као Народ, ми подсећамо на барску корњачу, међу јатима чапљи и ждралова, која је остала без властитог оклопа.

Ако се спасемо и сачувамо, то ће бити – само чудо Божје!