Узрок свеколике наше патње јесте незнање. У незнању се рађамо, у незнању

живимо и, у незнању умиремо и одлазимо са овога света.

Незнање је тама.

Све наше грешке јесу последица нашега незнања.

И наша судбина је обликована нашим незнањем.

Сад, када сам дошао у неке године, јасно видим све своје грешке на свом животном путу.

Толико сам грешака починио у овом животном току, да ће ми требати три живота да их све исправим и поништим.

У младости нисам сагледавао своје грешке.

Живео сам у незнању, па нисам могао ни да будем свестан својих грешака.

Грешиo сам, а мислио сам да не грешим!

То је највећа илузија, омаја и опсена незнања.

Замађија те и, ти имаш илузију да си безгрешан, а уствари, грешиш на сваком кораку.

Толико си дубоко у грешкама, да више и ниси кадар да видиш своје грешке.

Са ове тачке становишта, на овом ступњу свог животном и духовног развоја, јасно видим све своје грешке, а убеђен сам, да их има још и више, негде дубоко прикривених само што у овом трену нисам способан да их све видим и разјасним.

И болест и старост и смрт јесу последице незнања.

Смрт је незнање.

Умиремо зато што живимо у незнању.

Најстрашније је то, што живимо у незнању, а умишљамо да све знамо!

Незнање је црна магија.

Од незнања нема црње магије!

Када би требало поново да се родим у овом свету а у овом животном току, трудио бих се да не поновим ни једну једину грешку.

Грешке које сам починио заувек ће остати негде записане.

Не тражим – попут мојих пријатеља хришћана – ни од Створитеља, ни од Васељене, ни од Извора Живота да ми опросте грехе-грешке које сам било када и било где починио.

Моје грешке морају да сагоре мноме и у мени, те да се заувек пониште у Стварању, у Васељени.

Не мора нико и ништа да ми опрости.

Грешке су моје и само моје.

А то што сам рођен и растао у незнању – и то је, опет, моја грешка!

Незнање је грешка свих грешака.

Незнање је мајка свих прошлих и будућих грешака.

Све док ја сам не будем опростио себи, нико ми ништа опростити неће.

А опростићу себи онога тренутка када будем поништио све своје грешке из свих животних токова.

.

УНУТАРЊА ЗАВОЈНИЦА СВЕТОВА

Што сејемо, то и жањемо.

Свака се наша помисао, свако се наше дело негде записује.

Реч коју изговарамо, у трену док је изговарамо, већ бива записана.

Оно што чинимо, и како чинимо, то и јесмо.

Спрам дела наших и поновно рођење наше.

Ми већ сада, у овом животном току, творимо судбину за наш будући животни ток.

За све будуће животне токове.

Размишљам о Србству.

Заиста, није важно колико Срба има, већ какви јесу.

У свим временима, у свим вековима, било је довољно самосвојних и самобитних Срба.

Било их је увек онолико колико треба.

Само један самосвестан и самородан Србин може да промени свет.

Јер србска надмоћ није у количини, већ у каквоћи.

Србска надмоћ јесте у Духу Стварања.

Ми, Срби, нисмо од овога света.

Ми смо вечити путници кроз светове и звездана јата.

Ми смо с ону страну свих пролазних светова.

Ми смо потомци Оностраног Сунца, синови и кћери Духовног ПраСунца.

Наш пут јесте велика завојница духовне галаксије; наш пут јесте унутарња спирала светова.

Ми, Срби, долазимо из Језгра звезданих јата, и враћамо се ка Језгру звезданих јата.

.

ВИЛЕЊАКОВА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Победиће они који имају дивне мисли, дивне снове,дивне визије.

Они који су смирени и самопоуздани, они који су неустрашиви и

повезани са боговима;

Они који ослушкују своје срце и следе гласе и поруке својих унутарњих чувара;

Они који казују исцељујуће и животворне речи;

Они који у својим сновима и визијама виде само лепоту, красоту и дивоту;

Они који љубе сва божанска бића у свим овостраним и оностраним

световима, у свим звезданим јатима и васељенама.

Да, заиста, победиће они који имају дивне мисли, дивне снове, и дивне визије!

.

НИ ДАНА БЕЗ РЕТКА, БЕЛИ СРБИНЕ И БЕЛА СРБКИЊО

Ни дана без ретка!

Напиши данас макар један једини ред.

Напиши нешто сувисло и словесно, нешто са смислом и сврхом, нешто из срца и душе, нешто из љубави.

Немој да будеш лијеног духа.

Јер, и писање је стварање.

И писање је твоје дело које остаје иза тебе.

Остаје тисућлећима и еонима.

Остаје у Акаши.

Све што си икада написао или изрекао, то ће те пратити на твојим оностраним звезданим путовањима.

Зато не пиши несувислости и глупости, зато не псуј док пишеш.

Свака твоја ружна реч, свака твоја псовка остаје на твојој деци, па и на деци твоје деце.

Твоје речи могу учинити, да твоји потомци буду здрави, лепи и паметни, а могу опет и супротно учинити: да буду, не Дај-Боже! болесни, ружни и припрости.

Што сејемо, то и жањемо.

Али, страшно је то што ће управо наши потомци да жању оно што смо ми сејали.

Понављам: Ни дана без ретка!

На свом профилу, на својој страници, на свом блогу свакога дана напиши нешто лепо и дивотно, нешто што ће да обрадује, ободри и осоколи твоје ближње, што ће да им узнесе дух у звездане висине.

Не буди лијен, не буди мрзовољан, не жали се и не куди.

Јер, све што кажеш или напишеш, то си себи рекао и написао.

Ти само умишљаш да те речи упућујеш другима, а уистини вазда их себи, и само себи, упућујеш.

Твоја ће душа или да се радује или да пати од твојих речи.

Ако су ти лепе речи, онда ће се твоја душа радовати, ако ли су, пак, ружне и погане, онда ће ти душа патити, па, у неко доба, и поружнити од твојих

ружних и поганих речи.

Ништа ја не измишљам.

Ја само понављам и подсећам на оно што је давно речено и записано.

Све је записано у Акаши, и ми само преписујемо из књига и летописа Акаше.

Ни дана без ретка, Бели Србине и Бела Србк

Крај

.Крај