Милица Мирић: Класје


Још увек живе у мени слике

мог оца драгог, на крају њиве.

Класју, ето, милује стабљике,

на драго биће сећања живе.

.

Гледам га, како му поглед пуца

преко тог класја, у смирај дана.

Лице му блиста, као зрак сунца,

коса на ветру, ињем прошарана.

.

Да ли је добро налило зрно?

Узима нежно и класје кида.

– Ваљда му није род посрн’о?

На длану, са њега, плеву скида.

.

… А када први падне откос,

то мило зрње држи на длану.

Груди му тада обузме понос;

два Сунца сијају у том дану.

.

Чудни су били његови пути.

Мамина слика њега прати.

Увену, као листак жути,

мила му беше моја мати.

.

… И сада заједно жању небом,

са кишним класјем они живе.

Закле ме овим житним хлебом:

“ Ево ти, кћери, па ори њиве!“

.

М.М: Збирка – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрација – Милувој Мирић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s