Драгош Павић: Човек и Сизиф


Миленијуми се распршише

у процвату људског ума,

изродише космичку паралелу

и својим обухватом

освојише куглу земаљску целу.

.

Надчовек кликну пркосно срећан

ненадан васкрслим новим царством,

умео је да Нојевом арком

оплоди оно што загади шејтан.

.

Човек се наднесе над понор,

са страхом угледа ђавољи окот,

зарече себи охолост и плодност

и тако лакше поднесе растући раскол.

.

Угради у нови процват васцели,

циљни, заносни кредо,

зажеле врхове блиске Зевсу

ал’ опече крила у првом лету.

.

Од тада човек себи рече

да је опрезност мајка мудрости,

разазна летове у висине снова,

хтеде трезвеност а не лудости.

.

Почео је полако да ствара и учи,

наслања умно на своје претке

и тако ствара нове зачетке.

Од крила слабих што сунцу даде,

прометејски пре васкрснућа

гураше камен уз казну горку.

.

Ал’ стаде на ноге, запали ватру,

донесе уздарје, огреја душу и тело,

ал’ нема мира људско проклетство

од нових крстова што стварају ропство.

Фото: Сизиф; Википедија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s