„Вила није свесна своје лепоте“

Негде у духу свестварања се чуо овај ехо. Као музика сфера, нечујно би тињао доносећи непрекидне осећаје живљења лепоте.

Како би Вила и свесна била своје лепоте када нема огледало у природи сем тихе воде подно живог водопада Старе Планине и месеца, ноћне луче који у језерцу базену при ногама њеним јој блиста њен лик.

И тада, када себе угледа она не види то што би мушкарац видео у њој, она види себе као део природе који мисли и ствара лепоту па тако је и она стога лепа. Као латице ливадског цвећа у пролећно певање небу.

Када би јој човек рекао да је прелепа, она би се само насмешила и питала га шта то значи?

Зар није лепа вода која милује камен и травку?

Зар није лепа Сеница и Ласта у својој слави?

Зар није лепо Мајско цвеће и Храстови стари?

Зар није лепа трава под ногама њеним?

Човек је не чује.

Он је опчињен лицем које светли, телом лепшим од младе брезе и белином мисли које плешу око ње.

Њене груди су голе а сакривене. Он их гледа као недостижно благо а она му види мисли.

„А зар и ти ниси леп када волиш?“

Он је чу и не чу.

„Како би Вила знала ко је ако не види себе посебном? Ипак је она дете Велике Мајке Земље и Оца Живота. „

„Све је лепота“ – прогласи Човек који заволе Вилу својим суштом.

Она га виде душом и заплеса игру живота.

„Када волиш, све је лепота“…