Анђелко Заблаћански: Ближњи


Кад ми, као однекуд случајно, дођу драга лица

И цео дан ми осмесима душу голицају,

Тад умор, боли и године попуштам с узица:

Што ми о врату висе и у мени дуго, дуго трају.

.

Покидам струне јецавице и збришем боре с чела,

У дечији смех и вриску ушуњам се без штапа,

Свака реч младости кућом је радост исплела

У један поглед нежности што цигле живота склапа.

.

Разаспем се у комаде да сваком део себе дам

И кад свако од њих задене ме у косе ил’ ревере,

Да сам цео, пун свемира, тек тад сасвим знам,

Јер без њих сам стабло шљиве ког нико не бере.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s