Милорад Максимовић:Све је Мир


Да ли знаш, о да ли осећаш како је у

простору мањем од свега а већем од

свемира?

Као кад Сунце распрши искре све,

душа ми се раздваја на ситно комађе.

.

Одлазимо заувек да би се вратили теби –

извору свег живота, Оче на небесима

безсмртним.

.

Сва се осећања помешаше,

бол космички и радост Творца.

Одлазак и долазак.

Последњи и први пут ти видим плаветнило,

непрегледна мора, зелене горе под

снеговима древнине.

.

Док нестајеш предамном и ја нестајем.

Вечно умирем.

Срце се кида и саставља у води живота.

Теши ме дух свети јер све је лепота – авај!

.

Никад више видети те неће очи сафир боје

сјаја живог сребра.

Никада ми више крочит’ стопе неће

на света тла шума од искона,

додирнути нежне листове сребрних звезда

на брезама у поноћним вртовима.

.

Ах како су сјактале звезде у очима девојака

младих што песмом су тебе славиле!

.

Ах како су деца осмехом пратила све твоје

путеве кроз космичке пољане, та

игралишта светих што су у нама и око нас.

.

Младићи бацаху шуму копаља од белих

кристала и она попут трагача верно нађоше

циљ и обрисе крста северњаче створише,

осветлише.

.

Ах…ах…ах…

.

Плачем и јецам тихо, тихо. Да не чује нико нико…

И суза нема не…већ гле!

.

Искре сребрног светла лете око наших

мисли и глава, као свици светог

незаборава.

.

Волим те…волим те…волим те…

Одзвањају свете речи те негде у ехостиху

око мене.

.

Једна се дјева опростила са човеком

својим…без тебе ја не постојим – њене су

последње речи биле.

.

А он се помери као ватром опијен, не реци

збогом већ светло нека лије!

.

Ти си у мени где год био и стопом крочио.

Свевишњи те у моје биће засадио, да

вечни доносиш плод.

.

А она је…само је…усне благо отворила без

речи разборила…слава Творцу на

висинама.

Док јој руке држале плод љубави сред

њене материце.

.

Поглед оде са њих двоје а туга и бол и

радост без мере у мени сад.

.

Где нас то шаље, камо?

Где ли нас то свети дух твој води, о Оче!

.

„Тамо где ваша је судба, да градите сред

олуја и бура, да седите сред пустиња и

мора, да певате на врховима неизмерних

гора…Ви живот стварате. Ви сте живи

благослов. Јер ви сте Ја. И ја сам Ви.

Ми смо живота стих“.

.

Ништа није остављено и изгубљено, већ

ћете неизмерно велики благослов бити, јер

ван времена сијају свете ваше нити – кад

нико није – Ви јесте. Јер неко треба бити.“

.

А Све је Мир…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s