У Надовом родном селу живљаше у време оно баба Андра. Бејаше превалила деведесету и наминула онамо к стотој. Човек јој умро порано. Кад гођ је нешто требало да јој се поверуе она каже:

-Тако ми реко мој покојни човек, Бог да му душу прости.

Е сад ко би посумљо, нек иде па нек проверава. Ђеца јој се порастурала по бјелом свјету. Дођу кад узмогну, ал то ти бидне, нако, с мјене на уштап. О благданима, и то ти је. А она имала згодну нарав. Викаше:

-Јој, пустој мене, не знам ку ћу прије да се ђенем. Имам стотину послова. Ал најпрво ћу д-идем мено да прилегнем.

Валила се како јој најчешће сврати Наде, кад гој пође навише у Каранце, или кад се озго враћа. Никад, вели, очију ми мојиг, није прошо да не сврати.

Никако друкчије. А ако нема кад да сврне, он свирне. Ова моја пашчадија нит свраћају нит свирну.