Милица Мирић: Мећава


Године давне, педесет шесте

у првим данима фебруара,

кроз смет носише сићушно дете,

мој отац Јово и мајка Мара.

.

Колевку носе између себе,

а у њој заспалу, малу кћер

покровцем увили, да не озебе.

Севетац завија, као звер.

.

Колевком белом наносе грћу.

Пртину праве и газе боси.

Боре се за живот са белом смрћу;

мећава им се сплела у коси.

.

Над њима небо снежно и сиво.

Ковитла ветар наслаге снега.

Често је отац застајков’о;

и син му корач’о поред њега.

..

Мајци се дечак држи за скуте.

Посрће и пада у дубок смет.

Прате га очи забринуте

посрће са њим и цео свет.

.

Застаје мати, узима сина.

Брише му лице и љуби очи.

За све је крива снежна пртина;

хајде ми, Господе, посведочи!

..

… И сада, када северац луди

поново засипа снегом стазе,

у мени иста сећања буди

на оне старе путоказе.

.

М: Збирка – Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s