Речи завршавају пут

под врелим језиком игуане…

.

Птице и месец испаравају на хоризонту

до не-распознавања…

.

Срце је стена одроњена

Низ бели камењар додира…

.

Бол сераздваја од јуче

и сутра: Ти јеси

та јара што земљу претвара у со,

та рана која ниче на телу бола…

.

Твоје стопла зна

да направи још један корак

узалуд:

Из ове се белине нема куд.

.

Претворен у суви пламен:

на теби је да поднесеш

сећање на росу јутра

и пут до вечери без утрнућа…

.

Рукама које се топе

закопаваш тело без речи:

тек краткортајан си ожиљак

на лицу земље…

.

Без опроста,

без милости белог неба

предајеш се извесности тренутка:

ово је доба

несанице сунца.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“