Драгош Павић: Јабука дивљака


Заривена у игличасте стене

планина је као крстача дубоко

загазила у паклену реку Стикс

понављала својим хуком опорим

да су паклене двери затворене

и да се уз њих нико

не пење у рајске висине.

.

Ни свеће нису хтеле…

.

Из дубине амбиса дах

Ледени бије јер душе

Мртвих одоздо дишу.

.

Месец је громозорно

из детињства подсетио пориве изазвао

И страшна туга је букнула.

.

Игличасти глог се разбокорио

а тамо је из спаваће собе

израстао.

Тропрст јавор горостасно

.адвисио згариште

А дивљака јабука

Насред гостинске собе родила.

Једино она жели

да образ оплемени

да госту послужи слатко

и српско пиће жежено.

.

Струјање уплашеног планинског

вихора подсећа на уклетост,

на залуђеност, на зачуђеност,

на мржњу, а стална

асонанца “У“ на вууук,

јер је човек човеку…

Јато врана злослутно

Подиже хук

а њему сада, као дечаку некада,

пламени језици запуцкеташе

пред очима,

црева закрчаше

док је јужни ветар дунуо,

привиђења, игра вампира, кошмар

још се није смирио.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s