Шта је преостало од тебе и мене

кад нас гурнуше у апокалипсу јуче?

Као и ми сваки мртвац

има покров као заштиту

увек кад ближњи умире

прво себе сахраним,

то моји пратиоци траже од мене –

док ходам неко ме следи

не разуме то нико,

не идем, не присуствујем,

не чиним ништа а све се догоди.

Сузе ми нису ни на памети,

ти не можеш да ме пратиш

увек се придружиш осталима,

а после дођеш и ја те примим

јер смрт је посвуда…

…И сви траже кривца

за мраморну ладну плоу

или је судбина да дете пада

са неба на земљу

а у ствраи кроз ваздух

око земље кружи

не би ли заплакало.

.

Х.Ш.Исаков: “Потрес мозга у Африци“