Хтео бих

Да заспим сном дужим него еон цео

Да заспим у крилу једне жене

Коју дуго тражим и која мене чека негде

.

И не питај

Да ли има име или се крије иза надимака

Да ли говори лепе или ружне речи

Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро

.

Не питај

Има ли младеж изнад горње усне

Да ли је млада или само витка

Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне

.

Не питај

Да ли сам волео баш такве жене

Да ли сам их грлио пијан или трезан

Ни да ли само љубих похоту у њима

.

Не питај

Да ли сам им дао икад ишта

Ни да ли су оне пружиле мени нешто

Не питај – не знам

.

Јер слутим

Само једну жену – жену без имена

Са очима што имају боју моје туге

И погледом заденутим

Једино у лутању мојих зеница

.

Слутим жену

Чије усне имају укус пољубаца

А које никад љубиле нису

Јер она не љуби уснама него душом

.

Слутим жену

Која никад није рекла реч Љубав

А о њој ћутањем наглас зборила

.

Слутим жену

Чије груди не миришу пожудом

Већ страшћу и чежњом чистом

.

Слутим само

Жену којој дрхтим утробом

А она у мојој оданости надмоћна и тиха

Као да на престолу седи

.

И хтео бих

Али још увек стојим сам

Заробљен раскршћима љубави и несанице