Борис Пастернак: …


Живот – сестра моја – и сад разливено

Ко пролена киша разби се о све.

Ал, гунђајући, људи гризу ено,

Обазриво, ко у овсу змије те.

.

Старији имају разлог за то прави.

Ал твој је, без сумње, смешан разлог тај:

Што травњак и очи бура залилави

И влажном резедом замирише крај.

.

Што у мају, када и возни ред чији,

Камшинске пруге, читаш – а он право

Изгледа од Светог писма огромнији

Макар га стално с нова исчитаво.

.

Што – чим салашарке залазак облије

Док се гурају по насипу тамном –

Ја чујем да моја станица то није.

И сунце, седа, саосећа са мном.

.

Понавља се, када трећи пут зазвони,

Опште извињење: није овде, не…

Мене под завесу запарна ноћ гони,

Док са степеница – степа звезди гре.

.

Трепће се, ал негде и у сан тоне.

И фатамотгански моја драга спи.

Док се моје срце руши низ пероне

И кроз вагон – степом расипа и бди.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s