Бродови –

и они у луке се слише.

Возови – на станицу терају и они.

А мене ка теби нешто тим више –

јер волим –

вуче и гони.

Пушкинов витез у подрум се скрива,

циција у своме новцу да ужива.

Тако ти се враћам

ја, драга, предано

Моје је то срце,

с дивљењем га гледам.

и гар

са себе спира, брије се и мије.

Тако и ја,

теби враћајући се,

зар

не одлазим кући,

зар није?!

Коначној се враћамо мети.

Смртне земаљско наручје веже

Тако

тек што растанемо се

ја и ти,

непоколебљиво ти

тежим.