Ја, споменик у Ракеци,

лежим оборен.

На словима српским и пољским

гушим се у трави.

Имам још нешто да кажем.

Да ли на пољима у Ракеци

још стоје

разбијени тенкови? Имају ли људи

опет доста да једу?

Шта раде ђаци? Јесу ли

завршили школе? – Не!

Што овако с мишевима

да говорим о томе, што

људима треба да кажем.

Крешти кобац и

гракће гавран

над убијеним братом,

зна се.

Дозволите ми само

да додам:

На ливади, где стајах

беше црвена трава од

наше боје.

Имам само то да кажем

а лежим оборен.

.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер