Уплићу се звезде посред васионе,

одбљеском сребрним милују потоке.

Муње кроз облаке ноћну тмину гоне,

сијају силином ватросталне токе.

.

Месечина израња из небеске буке,

боровину шара, по прозору пише.

Ветрови уморни од предуге хуке,

то див са планине кроз сутоне дише.

.

Са маглом кроз шуму ћутање зашушти,

и пој птица тавних још једном се чује.

А, небески дажд лије, кали, пљушти…

Врелина земљишта с’ историјом снује!

.

Мирис маховине шири се са хумки…

Часне кости предака, витезова славних.

Ту на овом Светом тлу, саставе се прсти,

и с’ молитвом кроз бојишта ратник душу гали.

.

Испод снажних груди небу птице роје,

пресахле појаве од пресветих двери.

Мртви зарад живих небо дугом боје…

Само ратник у самоћи бол свој не измери!