Свиће зов у грлу птице у коме се небо љуља

Док се одвезујем корена и пружам руке

.

У слух даљине одапињем наду као зрно из цеви

Да се врхом својим зарије у бескрај

И остави траг по коме ћу збиљу да сањам

.

Улећем у ветар да ми сјај расцепи вид

Низ који се на прагове свог времена сливам

.

И док дрвеће дишем сетим се

Између два предаха два мора даљине

Шта заборавих и чему непотребне ствари

.

. Све док ми се корак у прашину не излиже

Горећу пут точак преко кога не могу даље