Кито Лоренц: Јесења елегија 


Ситно разбијено је зеленило бреза у огледалу

плавог небеског студенца

на чијем травнатом дну

лежах летос.

Али тад се нису грабили лакоми за срећом.
.

У рујавом пламену гори већ

кроз таму јелове шуме храстов пут,

опет је. дакле, јесен запалила ватре своје

у шуми без наде.

Али ја залуд чекам некакву експлозију.

.

И тупа ралица сунца већ преора

тешко стрњиште облака

од источне до западне међе

за сетву снега.

А шта месец ради? Једини он треба ноћу да жање.

.

Свеједно: Мораћу и ја пожурити.

.

Поезија Лужичких Срба; Приредио Предраг Пипер

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s