У том свету где личности стоје

Са улогом нејасном ко даљ

Остарити ми ћемо обоје

Ко у бајци кад остари краљ.

.

Догорева, светлећи стрпљиво,

Живот наш у крају што је драг.

И ми овде чекамо ћутљиво

Судбину да збрише и наш траг.

.

Али кад у залисцима твојим

Засветлуца сјај сребрн и тих –

Растаћу се са свескама својим,

Поцепаћу и последњи стих.

.

Нека душа, ко језеро, кваси

Праг подземних врата тако тих

И црвено лишће нек се гласа

Над водама, не дирнувши њих.