Николај Заболоцки: Стара бајка


У том свету где личности стоје

Са улогом нејасном ко даљ

Остарити ми ћемо обоје

Ко у бајци кад остари краљ.

.

Догорева, светлећи стрпљиво,

Живот наш у крају што је драг.

И ми овде чекамо ћутљиво

Судбину да збрише и наш траг.

.

Али кад у залисцима твојим

Засветлуца сјај сребрн и тих –

Растаћу се са свескама својим,

Поцепаћу и последњи стих.

.

Нека душа, ко језеро, кваси

Праг подземних врата тако тих

И црвено лишће нек се гласа

Над водама, не дирнувши њих.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s