Половином прошлог века кад се

мешто у Бога веровало у Тита и Дарвина

.

Пролеће поодмакло. Кише таман како Бог милуе. Не мож бити љепше. Баба Драгиња окопава башчованлук у Орници. Пуна среће што е све напредно и згодно. Усјеви се модре. Зеленшији од окрјека. Парадајз поњо на љепоту. Повезан ликом пре петнаестину дана. Има триестак тачки. Боранија изишла у вр притки, па се сили. И поћерала меуну. Купус почо да главичи. Лук ко планина. По неки струк намино да се бичи. Краставци опружили врјеже и заметнули ко китина. Милина поглати… Бабу Драгињу трже из заноса џагор ђеце. Иду из школе. Избише оздо од стублине наспрам Савине куће. Овије дана ћеју на распус. Кад су били њојзи упремасе, ко у хору, веле:

– Добар дан!

– Добро вам Бог дао, благо баби! Чекнидерте мено да ви баба нешто дадне.

Ђеца, шалакајући се, застадоше. Не прође млого, изиђе на пут баба носећи у купусовом листу јагоде. Црвене и једре.

– Узмите, благо баби, кад сте тако златни, вала Богу. Ово е на сефте. Јаком заруђеле. Само пођекоја порујела.

Ђеца стидљиво узеше по јагоду. Задња узе девојчица са плавим кикицама.

– Хвала, бако!

– Богу вала, ћери.

Најочкопернији дечак се попримаче баби, па ће, нако,ко у поверењу:

– Има ли Бога, бако?

Баба се пренерази. Ко да е гром гађа. Кроз главу јој пролеће како данашња ђеца ништа не разуму. Реко би су се обезнанила, Боже прости. Рекоби су никли ко печурке. Вала није ни чудо. Учитељи им обезбожени. Држава

безбожна. И очеви им зинули за партијашима ко да они носе крушац у задњици. Виђела жаба ђе се кују волови, па дигла ногу, оће и она. Да Бог мили сачувај.

– Вала, дјете, кадар и нема, кад си то смео да ме питаш.

И прекрсти се баба. Трипут. А онај арамбаша, збуњен бабиним одговором и из-разом лица док се крстила, јопет пита:

– Што се крстиш, бако?

– Па ет. Виђела од мое покојне мајке и веселе бабе. А оне, јопет, виђеле од својијег стариг.

Одоше ђеца, а баба се приби уз обалу крај пута на којој се начоклешила стара илињача и помоли се:

– Мајко Божја, сачувај иг, омудри иг и спаси. Нису она, јадничад, крива што се родише у ово зло и безбожно време. Уче, веселничад, те школетине из којиг е ђавоља управа ишћерала Бога…

.

У том наиђе Анка. Иде оздо из Лучице.

– Помоз Бог, сејице.

– Бог ти помого и свако добро дао.

– Глам те однуд, како сам наминула вамо навише, ко да си нешто замишљена. Реко би ти нису све козе на броју.

– Вала и нису, ако-ш да ти право рекнем.

– Што, јадна не била?

– Ама виђа ли ти ону несну ђечицу што прољегоше.

– Виђак да замакоше.

– Замисли шта ме пита једно од њиг.

– Шта?

– Има ли, вели, бако, Бога?

– Исј. Немо ништа да ти бидне зачудно. Причала ми, ономад, Босиљка како е њено праунуче дошло из школе, па се валило како е научило да е човек посто од мајмуна.

– Будибогснама…

– Мож да бидне да ти њини учитељи и нису ђеца Божја, но мајмунска, Боже ме прости.

– Дабоксачувај. Па кака им је то школа, кумим те Богом једнијем? Ми кад бијасмо ђеца нисмо ни ишли у школу. Но смо учили од ђеда и бабе. Од оца и мајке. Па неђељом кад одемо цркви, тамо поп држи проповјед. Па смо тако научили, да е Бог створио небо и земљу и све што е видљиво и што е невидљиво. Па да е Исус Кристос, Син Божји, оваплоћен од Светог Ду’а и Пресвете Дјеве сишо међ људе споради њинога спасења… Па све редом: како е распет на крсту, па како је васкрсно, па како се на Спасовдан ужњо на небеса, па како ће јопет доћи у дан Страшнога Суда кад ће сви наши стари, Бог да им душу прости, поустајати из гробова…

– Е, моја сеице. Ласно е било нама кад су сви били побожни и веровали у Бога и споради тога што су веровали настојавали да му угоде. Да згодно мисле, да згодно зборе, да чине оно што е ваљатно и драгоме Богу мило.

– Право каш. Ко нема вере, он мисли да се може спасти без Бога.

– Сумњам и да мисли о спасењу. Ма јок. То само гла да се најде, напије, наужива, од данас до-сјутра. Не види то диље од носа. Кадар и да не веруе да постоји Бог и Судија свега, Боже сачувај, саклони и спаси.

– Јес, јес. Викаше покојни чикуна, лака му земља, како змија ништа не чува еда би спасла главу. Па, вели, тако и ми не треба ништа да жалимо: ни имање, ни тело само да би сачували веру. Ако њу сачуваш, и ако све остало изгубиш, јопет ћеш, вели, све стећи.

– Па ја. Мој весели тата е говоријо, да онај ко не веруе у Бога и у то да е душа бесмртна, није одвоијо од животиње.

– Знаш кад се оно чита Апостол у цркви, како се тамо вели да е вера без добријег дјела мртва?

– Па јабогме. Јел онај ко у Бога веруе само на рјечима, ал не извршава оно што е он заповиђо, тај се одриче од Њега и убарабаруе се с безбожником. Мора човек и да мисли поштено, и да у срцу осјећа то што мисли и да ради по том осјећању, па е јаком ондак угодио Богу.

– Јанпут поп, у цркви, млого згодно објаснијо како пут к спасењу личи на ове наше путове што воде у-планину, упоље и коеђе. Да се, вели, не сврзеш треба д-имаш вењер који сија, ако те увати мрак. Ондак, каже, треба д-има пут прокрчен, да ти трњак не избије очи, д-оћоравиш. Ондај онај што путуе треба да бидне здрав, а јок сакат, да би мого д-иде. И кад, вели, дође на раскрсницу, треба да пита неког кудије ће диље. Да не заврља. Тако, вели, и на путу спасења: треба ти нешто да свјетли, да се не спотакнеш. То ти је, каже, вера. Па ти ондак треба пут. То су ти, вели, заповести. Па ти треба здравље. То ти је благодат коју добијаш крштењом, па потље вамо постом, молитвом, исповешћу и причешћем. Па, вели, кад дођеш до неке раскрснице – да не севиш и не залураш, питај дуковника. И тако се, вели, човек спашава и спрема за вечни живот. Ово мено што смо војнак на земљи, то ти је самокодник да уиђеш код Судије. Е потље Суда идеш или у апс – ђе су паклене муке, или у рај – ђе је вечна радос, ђе нема болести, сјекирације, суза, уздисања…

– Е, моја пуста сејо. Знаш ли ти да сад ови начитани ни не верују да постоји загробни живот.

– Будибокснама.

– Вала баш будибокснама.