Још над селом зора не избија,

Још у врту десет сенки тиња,

Још у сребру месечине сија

Смрзли свет дрвећа и растиња

.

Каква рана, звонка зима приђе!

Јуче беше прозрачно и сиње,

Ал преконоћ ветар с ума сиђе –

Паде снег, на лишће леже иње.

.

Ја посматрам из прозорског рама.

Изнад кровља четврти најближе –

Сунце, усред свог провидног плама,

Полако се, тромо у вис диже.

.

Седих бреза редови чаробни

Беживотном кудељом снег мету.

Врт одевен у тај кристал дробни

Одједном се нашао у смету.

.

Мој стари пас, накострешен, стоји.

Снег већ блиста седефастом бојом.

Све се више види да постоји

Веза хладног јутра – с душом мојом.

.

 Простране тако зоре зимске,

Под сенкама замрзлога прућа,

Бану пред нас пуне и истинске

Живе снаге наших надахнучча.