Димитрије Николајевић: Нити (5)


Односе ме дани и разливају у свој прах

Одакле ћу да слутим свет у расту до звезда

.

Отимам се и прскам да варницом смрт опечем

У сенку што ме до заноса руба прати

Док испијам изворе и сакупљам заласке

.

Ветар савијам у жицу којом свирам на гитари

Од реке чију обалу замагљује тишина

.

Чамац се удаљава још само једро се види

Избушено даљином коју затварам у боце

И бацам у страху да их каква риба не прогута

.

Јер крај је сигурно тамо докле мисао

Дугачка жила никад не досеже…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s