Милоје Стевановић: Има ли Бога, бако?(2)


– Дођу једне прилике нашој кући неки, што каш ти, начитани споради пописа. И кад су они виђели иконе на дувару, па кадјоницу на полици, почну д-убеђују мог човека како е вера опијум за народ, да е то измишљена ствар, да од загробног живота нема ништа. Јел, веле, да постоји загробни живот неко би дошо одонуд да то исприча… То ти је, вели обична лаж, да јој мане нема.

– Куку мене и добога. Марширасте ли те ђаволе из куће?

– Јок. Него њима мој човек исприча једну причу, коју е вели чуо од свог ђеда.

– Њима причати и ћоравом намигивати дође ти исто. Знаш да е казано да не треба бисере бацати пред свињче. Јербо шта зна свиња шта е диња.

– Ма да виш ти јада како се они ушућеше и поцрвењеше у образима ко булке.

– Ако су поцрвењели, мож да бидне да им је остало мено образа. Колко било. А шта им је испричо, очију ти твојиг?

– Каже он њима вако. Ви сте, вели, млади људи. Безмало би унуци могли да ми биднете. Свјет не почиње ода вас и вашијег учитеља. Њега е створио Бог, Сведржитељ, у кога ви не веруете. Ал добро. То е ваша ствар. Него, да те упитам, синко, окрете се он оном високшијем, кад си ти рођен? Овај му одговори тад и тад.

– Ко те родијо?

– Па мајка, ко ће други.

– Добро, сине, јесте ли ви учили у школи да дјете прије но што се роди бидне заметак?

А тај младић вели: то се правилно каже фетус.

– Добро, вели, заметак ил, ко што ти рече, ветус. Е мене е мој ђедо испричо, кад сам био мали, једну причицу коју сам добро утувио и о њој почесто думо.

Каже, разговарају два заметка – близанца о томе да ли постоји живот после рођења. Један вели: ми смо овде привремено. Једног дана ћемо ми одавле поћи на далек пут у један широк, велики свјет, који ће бити млого боље место од овог ђе смо сад.

А његов брат му каже: ти си обична будалчина. Ко е се, вели, после рођења вратио вође да исприча да амо постоји неки свјет и, тобож, неки живот. Кад одавле изиђемо ту е крај нашег живота. Све друго су празне приче у кое само затуцане будале верују. Онај први га убеђује: веруј ми, кад одавле изиђемо угледнућемо светлост и разно-разне бое своим очима.

-Бато, не вантазирај. Што нам се та светлос и те варбе не појаве вође?

-Веруј ми да ћемо нашим уветима слушати звуке, цвркуте, говоре, певање, свирку разнијег штрумената…

-Ајде, брате, не залуђуј се тујнак без везе.

-Веруј ми: нашим носевима ћемо мирисати разне мирисове.

-Бато, молим те престани да лудуеш.

-Тамо ћемо јести разну храну нашијем устима…

-Ти ниси нормалан, па зашта нам служи пупак и пупчана врпца.

-Тамо ћемо путовати на велике даљине, преко брда и планина, преко гора и мора.

-О, затуцани и заведени створе. Па зар не знаш да би, кад би то било могућно, заврљали? И зар не знаш колика нам је пупчана врпца? Па ђе би она могла да довати те силне даљине?

-Бато, веруј ми кад се родимо, ми ћемо виђети мајку која ће нас грлити и љубити, привијати нас уз свое груди, шапутаће нам и тепати, певаће нам успаванке и вољети нас коно што нико никог не воли…

-Е, мој брале, који си ти залуђеник. Како можеш поверовати да постоји нека мајка, која ће те мазити и пазити, вољети и тепати, љубити и грлити? Од тог посла нема ништа, кад ти ја кажем. Нема то везе с са здравим разумом. То е чиста будалаштиња… Да мајка постоји, ми би је досад виђели и чули.

И, једнога дана роде се ти близанци. И ондак заплачу. Онај први од среће. Онај други од стра големог.

Ето тако, синко мој – вели им Радосав – тако ћемо и ми једног дана отићи из ове долине суза и уздисаја тамо ђе је радос вечна, из овог свјета у један љепши и бољи свјет. Из овог кратког живота који је бијо, доправде, дужи од оног док смо били заметци, ал ипак кратак – у живот вечни. Ми ћемо за овај живот умрјети. Ал то ће да бидне рођендан нашег вечног живота. Кад умремо, тоес кад се родимо и преселимо у живот вечни, угледнућемо Оца нашег небеског. Онога кога сад не видимо, коно што они близанци нису могли виђети своју мајку. И јопет ћемо заплакати. Кој од среће и радости, што е стиго тамо ђе се спремо у овоземном животу. А пођекои од стра, туге и жалости што је протраћио земаљски, а изгубио живот вечни. И још им каза:

– Отиђте ђецо, онамо, на гробље Черговиште. Тамо сам ја, каже, сподиго спомен мом сину Гвоздену, кои се преставијо кад је пошо у школу. Имо седам година, Бог да му подари рајско насеље. Судбина. Господ дао – Господ узо. Нек је благословено име Господње. Мене и Драгињи Бог дао десеторо ђеце. Ал њега нам узе рано. И знаш ли шта смо турили на спомен?

Они не трепћу. Чини ми се да су престали да дишу. Онај млађи излеће те упита:

– Шта?

А Радосав му каже:

– Отиђте па прочитајте. Ви сте писмени, ако ја нисам.

Онај старији вели:

– Оћемо. Ал баш нас интересуе, вољели би да нам сад каш.

– Оставијо сам аманет да мене и Драгињу саране баш според њега. А оно што е најважније на том спомену, рекли смо каменорезцу да са стране уклеше књигу и да е испише. И он то уклесо. И у тој књиги уклесо слова ко што му рекосмо: „Родимо се да умремо а мремо да вечно живимо.” Нас двое нисмо писмени. Ал за толико знамо. Није нам сврака попила мозак да не знамо.

– Добро му каза. Алал му вера. Па, што вико онај: Бирај, аго, што е тебе драго. Ја сам, озимус, слушала како е поп згодно проповједо. Каже, црква ти је ко вињага. Господ ти је они чокот, а верници су гране. И, вели, коно што грана када се одломи од вињаге почиње да се суши и престаје да живи, тако престаје да живи и свако ко се одвоји од Господа. И, вели, коме Црква није мајка ономе ни Бог није отац.

– Ђе рече Црква. Причо јадни мој тата, кад је оно земајле ишо са богомољцима, како е једном владика Николај објаснијо како е Црква брод нашега спасења, која превози путнике преко мора живота у небески Јерусалим. И како е реко да е господар тог брода Бог Отац. Да е кормилар Син Његов – Христос. Да е ветар што дува у једра – Дук Свети. А, каже, они морнари су ти апостоли и њини нашљедници – а то су ти саденак попови и калуђери. А путници су ти, вели, верни Кристов народ. И каже да е Владика говорио да свештеник служи примером. Каже да е реко да нико у свјету није у стању да тако потврди истину Еванђеља, али ни да е тако одрекне коно свештеник својијем добријем или рђавијем животом. Овај први е вели пастир, а овај други курјак. Ет, тако, вели, реко Владика. И каже да лажни учитељи и лажни пастири могу да заведу народ на крив пут и да претворе Свету Цркву у пећину разбојничку. У лажну Цркву. И вели да е Владика вико:

Зато, Србине, оди мудро ко и оци твоји. Не дај свакоме да бидне пастир.

– Тако и јес. Већина свештеника су да иг од милине и глаш и слушаш. А има иг, да Бог опрости, да те срамота од њине срамоте. Окрећу ко креја. Продали би покров с мртве мајке за паре, а јадно ти веру. Има изрека:

Продо веру за вечеру. Има иг што то раде млого јевтиније.

– Будибокснама.

– Него, заговорисмо се. Почесмо причати о овој данашњој ђеци и тој њиној школи. Да л они шта гођ било паметно уче ову ђецу?

– Уче иг да знају ђедове керадма, а о њиним ђедовима не знају ништа. Ни за око прста конца.

– Е то јесте. Причала ми Смиљка, тако ми овог пута,како њено праунуче кад је из чаршије дошло ономад, онПрвом мају довело неку самсару. Они ти, тамо они, у вароши ни не славе Ђурђевдан, но Први мај. И прича како е то њено праунуче довело неко кериште. Каже строба да те увати колко е грдно. Не мож бити грђе. О дакће. Обали. О искезило се, каже. Исти ђаво. Пљунути. Каже, све га уводило у кућу, Боже прости. Лежи на ћилиму. Ране га из некиг шаренијег кеса. Купају га, чешљају, далеко било. Прича како е она, ан су они отишли с том ђумаром, узела те окадила кућу и попрскала босиљкачом с оном Богојављенском водицом.

– Млого е паметно урадила. Д-изагна ђавољу управу из куће.

– И каже, како јој причало то њејзино праунуче како су га водили неђе чак-чак, на неку керећу изложбу, Боже сачувај. И тамо каже добило неки орден: сац, пац, цац – како ли рече. И каже, како то њено праунуче зна ко е тој ђумари отац. Неђе озго из Маџарске. Па мајка јопет неђе из бјелог свјета. Па се све зна, вели, ко му е ђед и баба и тамо неколко кољена. А мене ти надари ђаво да е питам, зна ли то њено праунуче како се зову његови прађедови и прабабе. Кад она пуста бризну у плач. Суза јој сузу стиже. Еј, моја друго, вели, нит зна, нит га то занима. Нит има ко да га поучи.

– Обезбожило то, сејо, мила.

– Ђаво уишо у њиг и готова ствар.

– Нема од наске ништа, ако се ова ђеца не овизају и не окрену Богу.

– Вала баш. Шта вреди што толике школетине уче кад ништа не знају.

– Нек им Бог мили отвори очи да прогледну.

– Дај, Боже Господе, и мајко Божја, и сви Божји свеци…

Фото: М. Глишић – Глава шећера; Википедија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s