На данашњи дан умро је велики песник љубави, чежње туге,сете,..Алекса Шантић. Моја песма је само сећање на великог песника…

.

После много година

прођох Старом чаршијом

и твојом улицом

сећања навиру

као горски потоци

и лутају тунелима прошлости

…јецаји времена

ништа није исто

ни чаршија

ни улица

ни људи

само стара капија

и празна тужна авлија

обе оронуле

…тебе тамо нема.

.

Знам да живиш

у другом граду

у туђем загрљају

буде те мелодије

неких других птица

…а снивали смо

месечеве куле

и беле кочије

…отишла си

ниси волела

да се ослањаш

на моје туге

и живиш

у предграђу вечности

волела си други свет

а ја сам волео тебе и песме

да живим живот песника

да из мојих рана

изникну пролећа

да цртам заласке сунца паунових боја

који ће ти вратити осмех

и немирне кораке

оне ситне женске

којима си звецкала калдрмом

као Шантићева Емина

да ти пишем песме

са шапатом роба љубави

и маштом чаробњака

…тешко је победити себе

у немирима илузија

боли сазнање

да и у теби тињају

ране прошлости.

Фото: Алекса Шантић; Википедија