Када ме, после времена дугог

именом мојим Отац назва

к’о искром неком, живота другог,

ја му се, тихим, гласом одазва’.

.

Имена мог је последње слово

које на самрти, усна му рече.

Сутрадан оде мој отац Јово,

с’ душом ми мајке, да чека веће.

.

Мој отац сада почива у тами.

Његово око не сија више.

Пре четири лета предадох га мами,

за њом су му сузе, лиле к’ о кише.

.

Анђеле небески, крилом га заклони!

Наслони главу на његово лице

кад звоно, са цркве зазвони

и када к’ небу полете птице!

.

Песма из циклуса “ Откоси“ из збирке

“ Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливој Мирић