Kроз челичне бодље крвљу осликане,

крхотине пусте нељудских створења…

Младост као старост, а ноћ прождре дане,

један корак напред к’о зорило мрења.

.

Витешким заветом части и поштења,

везу је са небом створио још тада.

Између Васкрса и новог рођења…

Ступа узвишење оног који страда!

.

И урлици бола, снажни оркан груди

кроз распукла поља црвених потока.

Дамар срчанице, топлина сред студи,

наследник предака – стуб српских живота.

…

Амблем од судбине, заштитник свог рода,

из очију славних светлећа слобода.

У Србији рођен, на светом тлу стас’о,

рукама и пушком Србадију спас’о.

.

А, ти мој народе… Зар о њему мук?!

Звер те нападала, бранио те вук!