Кад је вече, над ресторанима

Врео је ваздух глух и плах.

И повицима тим пијанима,

Влада пролетњи, трули да.

.

Далеко, где је прах уличарски,

Над досадама вила свих –

Једва се злати перец пекарски

И чује деце плач тајтих.

.

И свако вече, у осамама,

Забацујући цилиндер –

По јендецима шеће с  дамама

Већ испробани каваљер.

.

Шкрипе језером ту онолико

Рашљи и бруји женски цик.

Диск се на небу на све навико

И бесмислено криви лик.

.

Једног друга – у ноћ пијанства

Из моје чаше одраз сја.

И влагом трпком, пуном тајанства,

Ошамућен је ко и ја.

.

Ту слуге покрај близих столића

Сањиво трче поред нас.

И пијанице, с  оком кунића,

Вичу: “ In vino veritas!“

.

И свако вече у час назначен

(Или то само сањам све?):

Стас девичански, свилом ухваћен,

По магловитом окну гре.

.

Лако, прошавши међ опијеним,

Без сапутника било ког –

Са мирисима неким магленим

Крај прозора би села свог.

.

И веју древним празноверјима –

И гипка свила у ње сва

И тај њен шешир с црним перјима,

С прстењем уска руката.

.

И окован том чудном близином

Гледам за црним велом ту.

И ко да видим: с дивном даљином

И зачарану обалу.

.

Глухе су тајне ми поверене,

Нечије сунце – дато, гле.

И кутке душе унезверене

Потапа трпко вино све.

.

Нојева перја што се савила –

Љуљају се у мозгу мом.

И очи без дна, пуне плавила,

Цветају оном обалом.

.

Душа за благо има скровиште,

А кључ тај имам тек ја сам.

Ти имаш право, о, чудовиште:

Истина је у вину знам!

.