Варламу Шаламову

.

Ноћ је спустила своју тамну завесу
Зима као виолина у срцу цвили
Очи ми спавају на белом повезу
Од иња што на трепавицама живи

Под кораком шкрипи снег утабан
Из ока ми вири страх од помрчине
Прати ме курјачки поглед гладан
И плаши ме његов зов из дивљине

Не тужим богу нити живот кунем
Што вечно тонем у тами страдања
Себе проклињем разапетог на крсту
Пред вуком коме се моје тело клања.