Димитрије Николајевић: И сунце наискап узимамо


Још један изгоре дан као свећица у сећању

и све што је остало пепео је прах ствари

које блисташе звездом које падаше у величању

са тренутком што кроз сенке заборавом крваре

.

Јер премного се давало сјају премного љубило

у потрази за усијаним потковом од лађног злата

па се и сунце наискап узимано  у слепилу изгубило

и са собом глувим морем затворило сва врата

.

Звук се истрошио у даљине да смрт своју тамнује

на чијем дну још само прастари камен ватре ћути

ни ноћ што кроз свице прска не може да се насамује

као да је самоћа врх до кога се иде и слути

.

Све што се додиру отело у својој неизрецивости

великој колико и глад за непознатим одсјајима

небо је у које се куне као у маленкости

што живот чине живим воду изненадним токовима

.

Из рушевина се виде остаци свега што се сањало

високим стаблом кораком од седам миља

па ипак дивно се варком о паучине ослањало

и веровало у плавет ту зелену свирку биља

Photo by Sebastian Voortman on Pexels.com

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s