Како би добро било

да се онако изненада распукне

једно блиставо дивље јутро,

и да се догоди нешто лудо смешно,

а ми случајно да се сретнемо,

па да се одметнемо

на неко зарадовано брдо.

И да се смејемо.

Ни речи паметне да се не сетимо,

да ништа не ћутиш,

горко да не певам.

Да говоримо старе бајалице,

трава да расте од очију,

да нас спопадну речи смејалице.

.

А после,

нек све буде како је свикло,

како нас стигло.

После нек расте у крви

оно светло-црно отровно биље

Не мари, прораста нас самоникло

и у главној ћелији боли исто.

.

Како би добро било

да ти радост у рукама

кад се сретнемо,

па међу птице да се одметнемо.

Да један дан будемо

онако чисти, светли и блиски,

бар један божји дан да се смејемо.

.

С.М: Збирка – “Пејзажи у огледалима“