Јован Дучић: Моја љубав


Сва моја љубав испуњена је с тобом,

Ка тамна гора студеном тишином;

Као морско бездно непровидном тмином;

Као вечни покрет невидљивим добом.

.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,

Течеш мојом крвљу. Жена или машта?

Али твога даха препуна је свашта,

Свугде си присутна, свему истодобна.

.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,

Рађаш се у мени као сунце ноћи,

И у мом телу дрхтиш у самоћи ,

Распаљеним огњем или смрзла тугом.

.

На твом тамном мору лепоте и коби,

Цело моје биће то је трепет сене;

О љубљена жено силнија од мене –

Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,

И мој глас је ехо твог ћутања. Ја те

Не не видим где си, а све друге сате

Од тебе су моје очи засењене.

Фото: Јован Дучић; Википедија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s