Хелена Шантић Исаков: Наопачке


Возови протутње

не схватају да их чекам

пих машиновође.

Како је тешко дићи главу

кад је бука свуд около,

свет се спрема да ждере

ради, прди, јебе, спава,

колико још откуцаја, корака,

колико речи?

Успињем се степеницама

до магичне шифре-троугао.

Рашири руке да уђем

расте ми гркљан

хоћеш ли га сецнути

па да исцурим, о мрљо!

Уморна сам од бежања

сакривања

зурења у шпијунку

буљења у мраку.

Сваки дан одлазим,

грлим бегунце и

сама прогоњена,

а не мичем се.

Подамном се крећу улице,

Људи, небо, путокази,

планине.

Сањам љубичице,

камилице, оца,

Ккко ми ветар извлачи брадавице

усред морског плићака.

Музика је почела

ослушкујем је,

а она као да одлази,

нема времена.

Краде ми неко слух

на силу ме угурава у звоно,

тако сад склупчана наопачке

видим заиста боље.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s