Возови протутње

не схватају да их чекам

пих машиновође.

Како је тешко дићи главу

кад је бука свуд около,

свет се спрема да ждере

ради, прди, јебе, спава,

колико још откуцаја, корака,

колико речи?

Успињем се степеницама

до магичне шифре-троугао.

Рашири руке да уђем

расте ми гркљан

хоћеш ли га сецнути

па да исцурим, о мрљо!

Уморна сам од бежања

сакривања

зурења у шпијунку

буљења у мраку.

Сваки дан одлазим,

грлим бегунце и

сама прогоњена,

а не мичем се.

Подамном се крећу улице,

Људи, небо, путокази,

планине.

Сањам љубичице,

камилице, оца,

Ккко ми ветар извлачи брадавице

усред морског плићака.

Музика је почела

ослушкујем је,

а она као да одлази,

нема времена.

Краде ми неко слух

на силу ме угурава у звоно,

тако сад склупчана наопачке

видим заиста боље.