Да ли знате земљу с гробницом без краја

где станује дуга и живот пролећа?

Ноћи где не беше већ тол’ко столећа?

То је земља њене лепоте и маја.

.

Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,

чије време нема будућност ни сате,

где су венци, боје — да л’ ту земљу знате?

Да ли знате и то да ње нема више?

.

Као уздах бола, као срећа људи,

кратка је и њена историја смрти:

Ноћ и један ветар… И њени су врти

умрли, да нико сад их не пробуди.

.

А већ у тој земљи где је било цвеће,

живела је она, и младост, и дуга:

А већ у тој земљи овладала туга,

и уместо маја свуд се јесен креће.

.

Јер једнога дана, из другога краја,

ноћ и ветар био, и дувао јако,

па цвеће и младост умрли полако…

После јесен дошла на сарану маја.

.

На сарани маја била је и она;

Саранила дане цвећа и младости

и са њима венце, и своје радости,

и све што је била њена васиона.

.

И у тој гробиници младости и цвећа

дисала је она још лепотом својом

у јесењој ноћи, у ноћи са којом

грлила је живот свих мртвих пролећа.

.

Али једне зоре, прве зоре потом,

заспале су благо њене очи дана,

њене очи цвећа, сред живих обмана,

у јесени тужној, са њеном лепотом.

.

Заспале су потом. Она, без живота

и младости, спава на крилима туге;

Место црви — мртво цвеће, мртве дуге

по њој: она спава, с њом њена лепота.