У родном селу, у сред лета,

низ пољске дужи, отац коси.

Кида главице детелине цвета,

мајци се плави стручак у коси.

Замахну косом сечива оштрог.

Поруши струкове плавих глава.

Мирује биље живота свелог,

не дише више, а не спава.

Ја знам и какви су тада били

детелине откоси, док вену;

лелујали на паука свили

и покошени у једном трену.

Мајка их, сутрадан, сама купи.

Навиљке ниже и скупља траве.

Понекад са њима и трнак скупи,

нестану оне главице плаве.

Латице цвета детелине

сете ме на њих и драгих дана,

а родитељу кад живот мине

и младост нестане разиграна.

.

М.М: Збирка -“ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрација: Миливој Мирић

.