Врлети ове нигде им краја,

Под снегом белим опет се скриле,

Громаде камене ту стоје сада,

Док пустолов своје битке бије.

.

Зима је дуга, опало лишће,

Понеки чемпрес само се зелени,

У пећини хладно ватра тек пирка,

А сваког трена све теже мени.

.

Сурово време излаза нема,

Са свију страна сметови бели,

А ја и гаров чамимо сами,

Већ четири дана ништа нисмо јели.

.

Гледа ме гаров очима тужним,

Оће да каже шта ћемо сада,

А шта му рећи кад излаза нема,

 Из ове пећине из овог јада.

.

Дошли при крају и наши дани,

Тела ми своја ту ћемо свити,

Наћи нас неће, ни до пролећа,

А ми до тада врлет ћемо бити.

.

Животе пусти зар тако скапат,

У овој пећини и у хладноћи,

У друштву свога гарова малог,

У овој зимској прехладној ноћи.

.

Боже помози не мучи ме више,

Води ме к себи у своје скуте,

Одагнај боли и спаси глади,

Да не патим више ја од ране љуте.

.

А онда увек како то бива,

Трго се из сна сав у голој води,

Пола је четри уре на сату,

А гаров спава на левој нози.

.

Хвала ти Боже жив сам и даље,

Сан ме је овај намучио доста,

Да неби тебе  да ме пробудиш,

Од мене и гарова ништа не оста.