Анђелко Заблаћански: Жена
Твој осмех поезију пише
У очима ти Орион блиста
У њих се моје жудње слише
Богињо страсти смоквиног листа.
.
На уснама ти чедност гори
Зору постидеше твоја недра
У коси спава Бог што те створи
Ко јулски дан су твоја бедра.
.
Корак ти је музика тија
Ко роса свеж мирис твоје пути
Пољубац твој је ујед који прија
Осећање што се увек слути.
.
И ноћас нека полуде усне твоје
Њихов немир нека ме зароби
А кад тишину уздаси освоје
Твој додир – у прах нека ме здроби.
